Serbian Holocaust
Veljko Tubić, October 9, 2012, Bač
Interviewer: Nada Ljubić | Camera: Dušan Gavrilović | Editing: Nada Ljubić, Dušan Gavrilović | Transcript: Dušan Gavrilović | Webmastering: Dusan Gavrilović
Transkript intervjua na srpskom jeziku
Ja sam Veljko Tubić iz Bača. Rođen sam 12. novembra 1937. godine od oca Dragoje i majke Anđe Tubić rođene Marjanović.
- Gde ste se rodili?
U Strigovi, selo Strigova.
- Gde se nalazi Strigova?
Strigova se nalazi na Knež Polju. To je na putu Prijedor - Bosanska Dubica.
- To Knež Polje je čuveno po onoj pesmi.
Jeste, majka knežopoljka. Stojanka majka knežopoljka.
- Šta vi znate o predratnom životu vaše porodice u Knež Polju?
Moja Podrodica je dosta velika. Živela su 3 brata u jednoj zajednici. Tri rođena brata. Svaki je imao suprugu i svoju djecu ali su živeli zajedno. Imali su samo noćne odaje ponaosobno. Uglavnom dan su provodili u zajednici. Poljski i drugi radovi su bili zajednički. Letina se skupljala zajedno. Trošila zajedno. Živelo se u harmoniji velikoj.
- Bilo je sigurno dosta dece?
Jeste. Dosta dece.
- Koliko?
Moja majka je rodila nas devetoro. Ja sam deveto dete od moje majke. Doduše, nas je preživelo petoro. Tri brata i dve sestre ostalo u životu. Onda je rat nastao pa su se i tu proredili. Ovi stariji su otišli u rat. Mlađi su bili sa majkom. Ja i brat smo bili sa majkom. Najmlađi brat.
- Kolko je on imao kad je počeo rat?
Ja sam bio u petoj (5.) godini života.
- A brat?
Brat je nešto stariji. Tri godine: u osmoj godini.
- Da li znate koliko su dece imali vaši stričevi?
Znam, znam, znam. Stric Milan je imao četvoro dece. Jokan je imao petoro. Znači. sveukupno je bilo oko dvadesetak dece. 18 - 20 dece rat je zatekao.
Kad je rat počeo ljudi su otišli u "pokret". U partizane. Stariji brat i sestra su otišli. Ko je bio za "pokret" otišli su u partizane ostale su žene i mala deca. Mi smo se našli u jednom zbegu u Kozari. Tamo smo u šumi bili, ja mislim, jedno dve- tri nedelje. Kad je bilo čišćenje Kozare od strane baš Nemaca. Nemaca! Zapamtio sam ta dva Nemca koji su nas zarobili. Oni su nas poveli na jedno poljanče malo i tu je bio kao sabirni logor. Mali sabirni logor odakle se skupila povorka i krenula za Jasenovac. Otišli smo u Jasenovac. Prenoćili smo. Majka naša je bila otresita mudra žena nije nas odvodila daleko od ulaza. U tom momentu je ona tako rezonovala. Kad je logorska uprava imala potrebe za većim prostorom ona je kupila žene i sitnu djecu - slala u sela, ustaška, i tamo raspoređivala.
- Gde je vaša porodica odvedena?
Naša porodica je dovedena u selo Rajić to je kod Novske. 4-5 kilometara od Novske. Ja sam, pošto sam bio stvarno mali, bio sa majkom.
- Da li znate u čijoj porodici ste bili?
U porodici Save Nikića. On je bio Srbin. Interesantno da je bio Srbin. Bio je dobar čovek.
- Da li se sećate života kod Save Nikića?
Pa, sećam se dobro. Ustajao sam rano i išao kupiti jabuke koje su pale sa drveta, u zadnje dvorište. Slaba je hrana bila pa se jelo svašta. Čega se domogne čovek. Majka je čuvala goveda i volove gazdine, a ja sam išao uvek sa njom. Sećam se dobro kad je: majka se skinula do pojasa i prala se. Ostala deca, meštanska, tada tu iz Rajića, su dobacivala. Nepristojno se ponašala prema mojoj majci, a ja mali…
- Želeli ste da je zaštitite, a bili ste mali.
Mali sam bio, da.
- Ali vaša majka je bila otresita žena?
Jeste, da. I bila je fizički dosta jaka i visoka. Bila je baš, za ženu, jačih dimenzija, razumete. Nije ona ništa popuštala njima. Toj djeci. Terala ih je, ali šta ćeš…
Onda, valjda, kad je Hitler se povlačio, valjda, i svoje snage povlačio prema zapadu, severo-zapadu onda smo mi pušteni iz tih Rjića. Seli smo u voz i došli do Kostajnice. Iz Kostajnice 14 kilometara ima do Strigove i do naše kuće. Tu smo pešačili. Došli kući. Onda smo zatekli zapaljenu kuću ali nije izgorela sva. Na jednom delu tavana u uglu jednome bio je jedan ranjenik. Partizan ranjen koji je tu na toj tavanici opstao. Dočekao nas ali silom prilika, nije po svojoj volji i želji, nego se on tu sakrio ranjen i tu je… Ali živ je bio. Onda smo verovatno… Vlast je narodna već bila, radila. Znalo se ko je i mi smo to javili. Odnet je taj čovek, taj partizan. Verovatno na lečenje negde.
Onda, bilo je još, u pokretu još su bile neprijateljske jedinice pa su neki nailazili tu, jer to je selo. Daleko od komunikacije. Nije daleko ali 2-3 kilometara od komunikacije. Oni su išli, ja se dobro sećam, jednom da nas je sviju postrojilo. Sviju. Ukućane. Zateklo i postrojilo. Od majke do najmlađeg spremno za streljanje. Međutim, jedan ustaša se našao koji je poznavao našeg strica, dedu strica. Taj deda stric je imao u Kostajnici gostijonu i dućan. Mi kažemo dućan - prodavnicu. On ga je poznavao i nije dao da se mi streljamo. Tada. Inače smo izbegavali. Imali smo i našu zemunicu u šumi. Kad smo god znali da oni dolaze i kad smo mogli da umaknemo mi smo umicali u tu zemunicu dok oni ne prođu i tako.
- Kako je u toj polusrušenoj kući bez muških ruku? Kako ste živeli? Čime ste se hranili?
Pa, samo jednu kokoš smo zatekli tu, živu. Zaraslo u korov do krova, do crepa skroz.
- Vi ste proveli u Slavoniji dve godine skoro?
Pa skoro dve godine, jeste.
Kuća glavna je bila zapaljena. To je bila na podrumu kuća. Podrum je bio od kamena, a gore je bila brvnara. Odaje i to.
- Vi ste živeli u tom kamenom podrumskom delu koji se sačuvao?
Ne. U tom podrumu ljudi ne žive. Gore žive u toj brvnari.
- Kad je zapaljena gde vi živite sad?
E, imali smo mi staje. Svaki brat je imao svoju staju noćnu. Za noćni boravak. One su netaknute bile. Čak i čardak i ostale pomoćne prostorije nisu taknute. Samo ta kuća glavna.
- Šta ste za ishranu mogli da napravite, nabavite?
Ja ne znam šta se napravilo. Nisam o tome ni razmišljao ni pričao ni sa kim.
- Da li se sećate da ste gladovali?
Auu, teško se gladovalo. Srećom voće ljeti. Imali smo silno voće, silno voće. Posebno šljive, kruške, jabuke. Jedan voćnjak je bio samo bela šljiva. Dva voćnjaka su bila plava šljiva. Mi zvali "savka" u to vreme. Onda po dvorištu, po ogradama, po živicama to je sve voće, sve voće.
- A zimi?
Pa nešto se spremilo i sijalo se. Počelo se i sijati. Kukuruz je tamo glavna hrana. Kukuruzni hleb. A strmno žito, to pšenično brašno je retkost i nema ga ali u normalnim uslovima u mirno vreme sije se i to.
- Da li su se bile vratile i vaše strine sa svojom decom?
Jedna strina je odmah… Đokan stric on je bio spomeničar, nosioc spomenice. On je uzeo svoju familiju i otišao u Srpsku Crnju. Kolonizirao se. Posle rata, jeste. Moja majka i strina druga su ostale udovice. Muževi se im nisu vratili iz rata. Moj ćaća i stric se nisu vratili iz rata.
- Da li znate sta se desilo sa njima dvojicom?
Ja sam obavešten i kolko znam i koliko sam čuo - u Jajincima u Beogradu da su oni doneti i tu su uništeni, kako da kažem. Jajinci, taj logor.
- Sad, majka udovica sa vas petoro, koliko?
Bilo nas je tada petoro ali strini je ostalo… Jedna ćer joj je umrla u ratu. Jedna je ubijena.
- Gde?
Išli su sa sastanka, ali je to bila noć, i zaseda ju je ubila. Ispostavilo se da je bila partizanska zaseda. Oni su njih zaustavili one se cure, žene, uplašile i počele bežati. Oni otvorili vatru i jednu su strininu ćeru ubili.
- Sad te dve udovice sa decom ….
Pa eto, mi smo onda '46. dobili ovu kuću u kolonizaciji. Krenuli i dosli ovamo. Majka je, opet, mudrovala. Ostane majka, ja i taj brat, malo stariji od mene. Prvi do mene. Ostanemo na onom kućištu, a strina i ostala deca i njena i naša su došli ovde da vide ima li života. Kao predhodnica neka i posle godinu dana dođemo svi. Svi dođemo ovde i krenemo u školu. Ja sam u Bosni završio i prvi razred.
- To je bila neka partizanska škola?
Nije. Prava škola. Posle rata, '46. godine.
- '47. ste se ovde doselili.
Ali ja. '46. sam išao tamo u prvi razred i završio. Završio taj prvi razred. Došao ovde.
- Kako su vas primili vršnjaci u Baču kad ste se preselili? Starosedeoci?
Starosedeoci uglavnom Hrvati i Mađari. Uglavnom to. Nije popularno da kažem mi smo nekako nad njima bili inferiorni. Razumete? Bolje smo učili. Jedino što smo bili slabije odeveni i siromašni. Malo i raspušteni, deca.
- I bez očeva.
Jeste, jeste. Bez pravih roditelja i tako.
- Jesu li vas primii drugarski ovde?
Pa je. Morali su to. Morali su tako. Nas je bilo više. Oni su imali neku, da ne kažem, podređenu ulogu od nas. Većina njih je napuštala školu. Da li demonstrativno ili…
- Ili zbog imanja velikog?
Bog bi znao. I oni su bili skraćeni za imanje. Oduzeto je to kolonizacija kad je sprovedena. Ostao im je maksimum zemlje [koji je mogao da im ostane]. Radilo se to, ali bio je onaj obavezan otkup.
- Kako je to izgledalo?
Taj obavezan otkup? Pa dođe, tol'ko imaš…
- Ko dođe, neki odbornik?
Pa dođe neki odbornik, jeste, i tolko… svinjče jedno, tele jedno šta ti ja znam. Ovcu jednu. 50 kila pšenice, 100 kila kukuruza. Odredi ti šta ćeš da doneseš mu i to se mora sprovesti.
- Je li to i vaša porodica morala da daje?
Pa, mi smo odmah pristupili seljacke rdne zadruge. Tako da članovi te zadruge nisu bili u toj obaavezi. Samo onaj ko je ostao samostalan.
- Sa druge strane zemljoradnička zadruga je dobijala plan koliko čega mora da proizvede…
Prvo su bile seljačke radne zadruge. Znate? Išlo se svaki dan. Nadnice su se beležile, pisale. Onda, šta ja zanam, predpostavimo: Imate 100 nadnica dobijete 200 kila pšenice, 200 kukuruza i tako. Kad ima dobije se ulja 2-3 litra. Pa tako u naturi se sve plaćalo.
- Uglavnom se živelo tako da ste vi shvatili da je školovanje jedini izlaz iz siromaštva?
Jeste. Ovo isto da vam ispričam: Ali se stalno pevalo! Stalno se pevalo od ustajanja do leganja. Recimo, mi kad idemo u zadrugu raditit, mi odemo na zborno mesto kod upravne zgrade te zadruge. Onda se prvo igra kozaračko kolo i to uglavnom kozaračko kolo se igralo. Ovde drugog nije bilo. Donese se instrument… kolo. Kad se odigra kolo vreme je za polazak. Seda se u zaprežna kola. Ide se na njivu. Negde tri negde osam kilometara. Negde pet. Dođe se na njivu odigra se opet. Izađe iz kola i odigra se "Kozara". Onda kad se odigra ta "Kozara" počne se raditi. Jedan red se izađe, okopa ili poženje ili šta ja znam. Onda doručak. Šta je ko poneo. Šta je ko imao. Neko komadić slanine, neko pol' litra mleka, neko komad kruha i tako. Radi se odprilike sat vremena izađe se na leniju. To je put kraj njive. Prvo se igra "Kozara" pa se doručkuje. Jede. Pa se opet igra "kozara" pa se onda nastavlja raditi.
- Kozaračko kolo je bilo kao neka molitva?
Jeste, jeste, jeste. Sveta molitva. Ta pesma se… idu, šta ja znam, petoro kola pevaju svih petora kola. Svi pevaju. Nosila ta pesma narod. Nosila. I sloboda je nosila narod.
- Je li bilo nostalgije za Kozarom?
Jeste! I sad je ima!
- Kako vi?
Pa, teško. Ja retko odlazim tamo. Dok sam bio u radnom odnosu i koristio odmore češće sam odlazio. Pa onda i kad sam se oženio… Meni je prva supruga umrla. imao sam ženu iz tog kraja pa smo odlazili češće. Pa sam imao i kola svoja i kolima sam išao nekoliko godina. Tako, više ne mogu ni voziti niti produžavam vozačku dozvolu. Inače sam završio i za instruktora vozača. Ne radim ni to. Ne produžavam ni tu dozvolu. Sad nemam ni kola. Ništa. Ni ne idem. Učaurio se.
- A saniate li Kozaru?
Sanjam kako da ne, kako da ne.
- Kada se završio rat kako ste vi to veliko pleme Tubića prošli na kraju? Kolko vas je bilo na kraju rata? Ko je sve nedostajao?
Pa, jedan stric. Stric Milan. Moj tata Dragoja nedostajao. Mira, sestra od strica nedostajala. Dobro, mislim, u Beogradu je taj brat živio i radio. Bio je prvoborac, spomeničar. Bio pukovnik. U policiji je on bio pukovnik. Radio je u sekretarijatu u Nemanjinoj ulici, ja mislim 101 da je to broj. Zadnja zgrada sa leve strane. On je umro ali on je umro posle rata.
- Oca niste zapamtili?
Ne! Nisam. Sećam se samo jednog momenta sa ocom u Kozari za vreme nadletanja aviona. Mama nas je strpala pod jedno ogromno stablo, a to stablo je bilo srušeno ali ogromno je bilo. Ne znam da li ga je mogao obuhvatiti čovek. Majka je nas, mene i ovog brata strpala pod to stablo i još je legla na nas, a otac pokojni je tu naišao, znali su oni jedno za drugo, naišao je i reko: Anđo, Bog i vjera… tako nešto… čuvaj djecu i spašavajte se. I otišao, samo u prolazu. E toga se sećam.
- On je takođe bio partizan?
On je radio u "pokretu" ali u pozadini. Nije bio, kako da kažem, u prvim partizanskim redovima ali u pozadini je organizovao taj rad. Inače to je sa Kozare slučaj koji sam vam izneo. Uvek je bio… Sećam se ja sastanka jednog njihovog u našoj kući, pre rata. Kad su on držao sastanak, a ja se nešto uznemirio, bio mali. Znate, kod nas su ljudi ovako- dva kreveta na jednoj strani pa tu ima mali razmak, a ja se šćućurio u taj razmak i plakao sam. On, valjda, da bi me umirio dao mi malo šećera. Koji trun. Koje zrno šećera da ja ne plačem više. Znam dobro da je bio neki sastanak njihov. Tog pokreta, narodno oslobodilačkog pokreta.
- Kako se odvijalo vaše školovanje? Da li vam je vredelo što ste imali brata istaknutog borca?
Pa, isto mi je. Ja nisam nikad to isticao i nikad nisam ni pričao. Mi smo to imali za nas i za našu familiju. Ponosili se svakako jesmo ali nikakvo javno isticanje i šta ja znam. Nismo to činili ali je školovanje bilo bedno. Bedno. Bez svesaka, bez knjiga. Pisalo se na svemu i svačemu. Ja sam posebno bio dobar učenik.
- Da li se sećate šta je to bilo što ste vi imali u sebi što vam nije davalo da vas te godine, nije to mali broj posleratnih godina, godine siromaštva obeshrabre, zaustave?
Pa verovatno da ja nisam bio sposoban da tako razmišljam. Jurilo je sve to napred, sve napred je išlo. Kako da vam kažem? Taj život naš, mada je bedan u suštini, a bedan je zbog siromaštva. Ja sam, recimo, malu maturu polagao bos.
- To je već koja godina?
To je osmi razred već. '52. godina, '53 sam polagao malu maturu. Bos. Nisam imao šta obuti ali sam bio odličan đak. I sećam se nastavnika, neću ime da mu spominjem, koji mi je bio razredni starešina. Stali smo tako postrojeni… mi smo se strojili uvek kad nailazimo sa odmora - idemo u učionicu uvek u stroju. Ispred stepenica je bio otirač za noge. Bio je metalni i treba strugnuti noge skidati, ako ima, nešto, a ja bos. Ukorio me je taj moj razredni starešina: Gledaš curice, a ideš bos! Zanate? Eto kakav slučaj sam ja doživio. To mi, recimo, teško pada i to i dan danas pamtim. A ja nemam šta obuti… tada nemam šta obuti.
Onda, pre te mature završio sam sedmi razred isto s' odličnim pa sam išao na izgradnju u Sevojno. Doneo sam sa izgradnje radničko odelo ali ono od kepera, znate? Pa ovde jedan ćošak, a drugi ovde pod pazuhom (pokazuje). Živ materijal je to. Kriv. U tom odelu sam ja otišao u Beograd u srednju školu kad sam završio osmogodišnju školu. U tom odelu od kepera. Radničkom odelu što sam zaradio na izgradnji. Bilo je takvo vreme al' opet sam bio zadovoljan. Opet.
- I kada ste se izvukli iz toga? Kada ste dobili svoje odelo, svoje cipele, svoju platu?
Pa, kad sam završio taj zanat u Beogradu u Industriji Precizne Mehanike onda sam došao ovde. Igrao sam i fudbal. Bavio sam se sportom. Odmah počeo igrati fudbal. Odmah dobio posao! Ponudili mi poso. Otišao radio i onda sam prva odela i prvu obuću i sve to.
- To je već '60. godine?
Pa nije Boga mi. '56. - '57.
- Jeste se osećali kao pobednik and sudbinom tada?
Pa šta ja znam, nisam trijunfovao nikad, da ja tu iskazujem ali sam za sebe bio zadovoljan. Familiju koju sam bio formirao sa suprugom… rano sam se i mlad oženio. Imao sam jako lepu ženu, suprugu. Dva sina su se rodila brzo jedan za drugim - 15 meseci. Oni su završili, isto, školu. Kuću su napravili. Svi smo je pravili, nisu samo djeca. Žive gore pri kraju bača baš na ulazu. Dobra su mi djeca. Supruga je umrla i dođe ta baka i nastavio sa njom život. Ja se trudim da omogućim taj život da nam bude čim bolji, čim zadovoljniji.
- Bilo je dosta patnji i odricanja. Zaslužili ste da nema više toga.
E...